КАКО РАЗЛИКОВАТИ ПРАВУ ИНФОРМАЦИЈУ ОД ФРИЗИРАЊА СТВАРНОСТИ?

У последњих годину дана, судећи по високотиражним таблоидним новинама и сличним телевизијама, бар три пута је почео Трећи светски рат, два пута само што није извршен државни удар, а о хиљадама сензационалних “ситница” јавних и приватних о којима је “извештавно” да се и не говори.

Већ дуго је озбиљан посао стећи праву слику о реалности. Испоставља се да је за то, посредством медија, поред приличног нивоа општег знања, специјалног образовања и добре меморије, потребно и доста времена, па и пара. Како се данас у доба, никада веће разноврсности медија и огромне понуде медијских садржаја – медијски посредоване стварности – уопште снаћи, како те садржаје перципирати и коме веровати? Шта су нам донели нови медији који захтевају дигиталну, али и продубљену медијску пиименост?

Интернет и нови медији су, за разлику од масовних медија, увели другачију праксу – они не само да посредују друштвену стварност на нови начин, већ драстично мењају контекст и логику, захваљујући којој се информације производе и размењују. То свакако утиче на начин на који комуницирамо и мења наш однос према самој комуникацији, другим људима и друштвеној стварности, каже социолог др Душан Ристић с Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду.

Ако су масовни, наставља наш саговорник, електронски медији попут телевизије успели да нам прикажу на пример, нека далека и егзотична места, односно да одређене људе и догађаје учине важним и блиским нашим искуствима, можемо рећи да нови медији доприносе томе да се границе између медијски посредоване виртуелне стварности и физичке стварности на известан начин замагљују.

Захваљујући новим медијима ми се питамо о томе да ли се неки догађај „стварно“ десио, колику важност и утицај има на наш живот и често имамо утисак да се нешто није догодило или није важно уколико није виртуелно посредовано. Дакле, док су масовни медији покушавали да свет физичке стварности осликају као „стваран“, нови медији виртуелну стварност чине „стварнијом“ од физичке.

По речима др Ристића, све више информација ми данас заиста налазимо у виртуелној, а не у физичкој стварности. Нови медији у том смислу, као мултимедији, представљају доминантне изворе информација.

С обзиром на то да је, као и у доба масовних медија, и даље отворено питање поузданости информација и да многи извори информација данас остају изван нашег домашаја, важно је развијати медијску писменост, како бисмо могли да разумемо начине на које медији функционишу, како утичу на друштвену стварност, али и како се мења структура информација од којих данас зависе многе наше свакодневне активности, објашњава др Ристић.

Јавно мњење највећим делом формирају масовни медији, телевизији све озбиљније парирају друштвене мреже. Да ли је уопште могуће превалити пут од владајуће функционалне неписмености, до медијске писмености као претпоставке критичког односа спрам медијски посредоване стварности?

Медијска писменост не значи само познавање технике и руковање медијима, већ разумевање логике комуникације, начина на који се информације стварају, одашиљу, путева који пролазе да бисмо их ми на крају добили као готов производ. Мислим да је од тога да неке старије генерације и они који се тек у каснијем животном добу медијски описмењавају, већи проблем да медијско описмењавање пропуштају млади људи и генерације које долазе. Они који припадају генерацијама „дигиталних урођеника“ (дигитал natives) и који се одлично сналазе у руковању технологијом, треба упоредо да уче о томе шта је форма, а шта садржај комуникације, шта је разлика између податка и информације и на који начин се до релевантног извора информација долази. С друге стране, важно је рећи да су нам нови медији заиста отворили многе могућности, питање је само начина на које их користимо и шта захваљујући њима можемо да урадимо, а да има шири друштвени значај, каже др Ристић.

(Извор: Дневник, В. Црњански, МЦ, фото: pixabay)

Не свиђа ми сеСвиђа ми се (Нема оцена)
Loading...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

nine − 6 =