РЕГИОН: НОВИНАРИ ТУЖНИ И СВЕСНИ ДА НЕ РАДЕ ПРОФЕСИОНАЛНО СВОЈ ПОСАО

Новинари трпе многе притиске, мало су плаћени, не постоји солидарности међу колегама, изразито присутна цензура и аутоцензура само су неки од закључака до којих се дошло у склопу истраживања „Стварни глас новинарства: Извјештај о стању слободе медија у 17 локалних заједница Босне и Херцгевине“ спроведеног од стране Центра за постконфликтна истраживања (ЦПИ) из Сарајева.

Пише: Ања Зулић

Једна од оснивачица Центра за постконфликтна истраживања и једна од ауторки извјештаја, Велма Шарић истакла је важност приказивања стварног стања новинарства у локалним заједницама и давања ријечи управо новинарима.

Ауторка Татјана Миловановић говори да је у истраживању учествовало 30 новинара који професионално раде у локалним медијским кућама, новинари који пишу за различите медије, дописници и фриленсери.

 

„Само истраживање је подијељено у неколико ћелина. Питали смо их да нам опишу један свој радни дан, да нам испричају о изазовима са којима се сусрећу. Говорили су нам и шта они сматрају као предност једног новинара у БиХ и које су њихове препоруке за извјештавање“, говори Миловановић, те додаје да је истраживање показало да новинари знају да не раде најпрофесионалније свој посао.

„То се дешава због многих проблема, од којих су највећи различити притисци и пријетње. Новинари су говорили да би вољели да имају простор за приче које заиста имају вриједност за њихову локалну заједницу, а не само сензационализам“, објашњава Миловановић.

Новинарка Радија Слободна Европа (РСЕ) и ауторка извјештаја, Марија Арнаутовић такође је истакла значај на шта и назив истраживања указује, а то је да су ове приче испричали новинари.

„Управо њихове приче су показатељи стања и услова у каквим данашњи новинари раде. Оно што смо детектовали као највећи проблем је дефинитивно цензура у локалним срединама. А оно што је мени као некоме ко прати ову област било најгоре чути јесте то да су новинари мало солидарни и да се свих 30 новинара осјећа врло незаштићено. Чињеница је да је новинарима у мањим локалним заједницама пуно теже да одраде неку тему, него новинарима нпр. у Сарајеву, Бањалуци или Мостару“, говори Арнаутовић.

Ерна Мачкић из Балканске истраживачке регионалне мреже (БИРН) истиче да се крше основни професионални стандарди.

„Новинари су под сталним притисцима, а оно што додатно отежава је управо и финансијска ситуација. Новинари раде за више медијских кућа и опет немају новац да преживе јер су примања јако мала. Оно што је јако специфично је да се са истим проблемима суочавају не само новинари у Босни и Херцеговини већ и у региону. Свједоци смо шта се дешавало када је у питању награда Хрватског новинарског друштва. Оно што морамо напоменути јесте да управо такав тежак положај новинара доводи до кршења основних новинарских начела и правила“, поручује Мачкић.

 

Из Удружења БХ новинари, Борка Рудић указала је да политичари не придају довољан значај раду БХ новинара.

„Ваша анализа је детектовала критичне проблеме. А један од њих је и покретање медија од стране политичара. Ми имамо новинаре и уреднике на изборним листама. Новинари смију и требају активно политички ђеловати, али то не смије утицати на њихов рад, односно на медијски садржај који производе. Само новинари се могу изборити за професионално новинарство. Ако они сами не штите своју професију, ни један систем не може то ријешити“, поручује Рудић.

Она даље додаје да број онлајн медија само расте, те да је неопходно направити анализу о званичним увјетима за рад новинара, а која би утврдила који је то оптималан број новинара у локалним медијима, да ли се може одобрити рад са два упослена новинара итд.

Такође, Рудић поставља питање „да ли смо потпуно заборавили грађане у чијем интересу раде медији“?

„Потпуно је занемарена јавна одговорност медија. Не само јавних, већ и локалних радио- телевизија као и приватних медија. Треба да се запитамо коме се ми обраћамо? На који начин креирамо наше садржаје? Да ли то одговара на питања и потребе наших локалних грађана“, истиче Рудић.

Кроз рад Удружења БХ новинари, уочено је да стални политички притисци јачају, поготово у локалним медијима, због чега се и изгубило професионално новинарство. Такође, велики проблем је и изостанак адекватног процесуирања напада на новинаре. Јако мали постотак пријављених случајева је ријешен, а и ако су ријешени они су третирани као прекршајно а не као кривично ђело. Тако се напади на новинаре третирају као ремећење јавног реда и мира, а не као кривично ђело кршења права новинара на извјештавање, чиме се умањује тежина тих кривичних ђела.

Професорица Лејла Турчило са Факултета политичких наука Универзитета у Сарајеву, сагласна је са Рудић, када се говори о јавном интересу и улози новинарства данас.

„Ми више не говоримо у интересу јавности, већ о ономе што би јавности могло бити интересантно. Ту се враћамо и на то како као новинари видимо своју улогу. Ту су велики напори и притисци да се комерцијални интереси остваре захваљујући кликовима, отварањима, лајковима“, додаје Турчило.

Такође, истиче да смо као професионална заједница и као новинари заборавили поред постојања притисака на медије, да постоје и притисци медија као медијских кућа којима је заправо све важније од новинара.

„Врло често се чује да је прва адреса гђе је угрожено право новинара, управо адреса медија у којем раде. Власници и уредници тих медија више воде рачуна о политици и публици и свему другом осим о новинарима. И када укажете уредницима, шта њихови новинари кажу о условима рада, једини одговор који добијете јесте ако имају негђе да оду нека иду. То је заправо најстрашнији однос према новинарима који постоји“, говори Турчило.

На крају сви извјештаји објављени посљедњих година показали су управо то – да новинари нису заштићени. Овај извјештај који је као фокус имао локалне заједнице, показао је да су новинари у локалним срединама у још тежој ситуацији и то најчешће због сукоба са локалним моћницима. Док у већим градовима новинари могу пронаћи друге саговорнике, у мањим заједницама је то доста тешко.

„Какву ми причу као грађани очекујемо од новинара који раде у таквим условима? И какву ми новинарску храброст очекујемо од новинара у локалним заједницама којима политички моћници долазе и пријете?“ пита се професорица Турчило, те додаје да то неоправдава чести непрофесионализам који имамо у медијима.

И како пише на крају извјештаја:

„Новинарима је потребна помоћ како би се изборили за достојанствен рад у локалној заједници, но прије свега потребно им је јединство у тој борби и инсистирању да новинарска професија мора бити ослобођена од сваког утицаја, једнако колико мора бити одговорна за сваку написану и изречену ријеч, јер за озбиљно и слободно новинарство могу се изборити само новинари.“

(Извор: https://www.etrafika.net/. фото: Joanna Burleigh/Џоана Бурлајх, 28.5.2018.)

Не свиђа ми сеСвиђа ми се (Нема оцена)
Loading...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

11 + 20 =