СЕНКА НАД НОВИНАРСКИМ БАЛКАНОМ

Највеће жртве „нестанка“ новинара из Беле Цркве заправо ће бити репортери који ће тек тражити помоћ због стварно угрожене безбедности, а чије ће апеле јавност посматрати кроз призму овог догађаја.

„Треба да се видимо,“ рекао ми је Стефан Цветковић, колега чије су новинарске методе биле несвакидашње и ког познајем последњих десет година, када сам у 21.54 у среду увече одговорио на пропуштени позив који ми је он упутио минут раније.

У наредних минут и шест секунди, колико је разговор трајао, договорили смо се да се нађемо у Београду сутрадан ујутру и да ће ме звати када стигне из Беле Цркве.

Иако је звучао као да има нешто важно да каже, није ми рекао зашто треба да се видимо, шта је истраживао, шта је сазнао, нити ко су му извори.

До сусрета није дошло.

Недуго након нашег телефонског разговора, његов аутомобил „поло“ становници Београдске улице у Белој Цркви видели су са упаљеним светлима и широм отвореним вратима.

Нико ништа није чуо ни видео.

Није било трагова борбе, ни других возила.

Сутра ујутру пријављен је његов нестанак. Детаље последњег разговора са Цветковићем пријавио сам полицији.
Полиција је два дана трагала за њим, да би у петак у 15 часова председник Србије Александар Вучић саопштио да је Цветковић пронађен „жив и здрав“ у ширем реону Беле Цркве.

Овај расплет догађаја ме није изненадио. Људи са којима су наши новинари разговарали у Белој Цркви рекли су да је већ умео да нестане и да очекују да се сваког тренутка појави.

Новинар Стефан Цветковић је жив, али највећа жртва овог догађаја биће кредибилитет ионако нарушеног српског новинарства. Сваки следећи пут када се неки од колега нађе на удару или када новинарска удружења буду звонила на узбуну, ти апели биће посматрани кроз лупу и у сенци овог догађаја.

„Нешто“ и „ништа“

Ко је Стефан Цветковић? Шта се крије иза овог догађаја? Коме он иде у прилог и какве су последице?

Стефана сам стицајем околности упознао пре десетак година када је објавио снимак локалног полицајца како шмрче кокаин.

Наредних десет година нисам са њим био у контакту ни једном.

Након што сам у фебруару за БИРН објавио текст о Оливеру Ивановићу, Цветковић, који је радио на истраживању о Ивановићевом убиству, од тада ме је понекад звао да ми каже да има „нешто“.

Често се испостављало да је то „нешто“ заправо „ништа.“

Наши разговори често су били збуњујући. Говорио би у недовршеним реченицама, о подацима до којих покушава да дође, понекад уопште не прецизирајући о каквим се информацијама ради.

Управо зато ми ни позив у среду увече није био посебно необичан.

У једном разговору споменуо ми је да је на једном од новинарских семинара у Тирани дошао у контакт са – како ми је рекао – извесним изворима који су по његовом мишљењу имали кредибилне информације о Ивановићевом убиству. Није међутим никада рекао ко би и одакле ти извори могли да буду.

Неке од чињеница којима је баратао биле су апсолутно истините, али углавном су то били наводи које је тешко или немогуће проверити и повезати у неку смислену целину.

Са мном је контактирао верујући да бисмо организација као што је БИРН и ја његовом раду могли да пружимо и видљивост и кредибилитет и озбиљност.

„Није исто када нешто објавим ја или када то објави БИРН“, рекао ми је Цветковић пре неколико месеци.

И поред његових бројних покушаја, ни ја нити било ко из БИРН-а није хтео да објави његове информације које нису биле поткрепљене доказима.

Жандармерија, хеликоптери, пси трагачи – тако је изгледала Бела Црква у четвртак и петак док је полиција трагала за Стефаном Цветковићем.

У разговору са пријатељима новинара сазнали смо да је он у среду нешто после 22 сата био у кафићу у који, иначе, готово свакодневно долази. Са пријатељем је поразговарао о временској непогоди која је тог дана погодила Белу Цркву, причали су о томе где је ручао тога дана и отишао брзо кући јер је био уморан.

Није се жалио, нити је изгледао као да му прети било каква опасност. Након тога, Цветковић је свратио и у оближњи локал брзе хране, који је у власништву његовог кума. Потом је обишао још једног познаника који живи у близини.

И затим одлучио да – нестане.

Око 00.15 – 00.30, пријатеља БИРН-овог саговорника је пробудио телефонски позив који је наговестио да се Стефану можда нешто догодило. Њега је позвао полицајац који је пролазио Београдском улицом и приметио Цветковићев аутомобил којем су била отворена врата и упаљен мотор.

„Стефан је велики шаљивџија. Нада се да је по среди нека његова смицалица“, рекао нам је његов пријатељ.

Истоставило се да „смицалица“ није била нимало смешна.

„Да сам хтео да живим безбрижно, ишао бих у пекаре“, рекао ми је једном приликом.

Ова реченица може да послужи као добар опис његовог схватања новинарства које се пре могло назвати интервенцијом, него извештавањем.

Почетком фебруара 2018. послао је снимке на којима се види он како на Копаонику кришом снима људе попут Звонка Веселиновића.

Нисам сигуран шта је снимак требало да сугерише, али претпостављам да је желео да ми покаже како прати и колико је близу човека за кога многи у Митровици тврде да је на северу Косова једини закон.

Када смо се последњи пут срели у Београду почетком јуна 2018. године, рекао је да је ситуација јако озбиљна и да не би био зачуђен да неко уђе у кафић у Косовској улици у коме смо седели и да пуца на нас.

„Ако ти у наредних неколико дана стигне неки видео преко Фејсбука од мене, склони га на сигурно,“ рекао ми је тада.

Није га послао.

(Аутор Милан Радоњић, фото МЦ)

Не свиђа ми сеСвиђа ми се (Нема оцена)
Loading...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eleven + eighteen =