ДИНО ЈАХИЋ: КОНTРОВЕРЗНИ СЛУЧАЈ „ЦВЕТКОВИЋ“ ПОДРИВА БЕЗБЕДНОСТ НОВИНАРА У СРБИЈИ

 

Пише: Дино Јахић, Сарајево

 

Најважније је да је Цветковић жив, али у свим досадашњим верзијама бројне су нелогичности.

Тог четвртка, 14. јуна, у ранојутарњим часовима, двије су теме доминирале у српској јавности. Прва је била вијест да је вода у Београду (касније и у другим мјестима) отровна за пиће, која ће се убрзо испоставити лажном. Друга тема, актуелна неколико дана уназад, били су протести због високе цијене горива, од којих је слабашна опозиција покушавала убрати понеки поен, док је власт вјешто спиновала и представљала блокаде улица као још један удар дирекно на предсједника Србије Александра Вучића.

А онда се појавила информација да је нестао новинар Стефан Цветковић.

У земљи у којој никада нису ријешена убиства Славка Ћурувије, Даде Вујасиновић и Милана Пантића, у којој је живот Бранкице Станковић годинама угрожен и у којој се оно мало новинара који посао раде професионално свакодневно боре да се ишчупају из блата увреда, притисака и понижавања, такве ствари се морају схватити озбиљно. Чак и када није ријеч о добро познатом медијском лицу и када нема много поузданих информација.

У том тренутку знали смо тек да је новинар нестао, да су претходне вечери у Белој Цркви пронађени аутомобил који је возио и његов сат, те да је полиција почела потрагу. Агенција Бета и новинарска удружења покушала су да ступе у контакт с Цветковићем, али безуспјешно. Многе редакције послале су екипе на терен, али нису успијевале много тога да сазнају, ни тог дана ни идућег јутра.

Неизвјесност је трајала све до нешто послије 15 часова идућег дана, када је Александар Вучић на конференцији за медије објавио да је Цветковић пронађен, жив и неповређен. Биле су то сјајне вијести.

Оно што ће се догађати у идућих неколико дана сасвим сигурно спада међу најконтроверзније догађаје у Србији у протеклих неколико година, иако је конкуренција у тој категорији велика. На моменте се чинило да гледамо врхунски осмишљену епизоду политичког трилера House of Cards, да би већ неколико тренутака касније све изгледало као лоше режирана нискобуџетна крими серија, са лошим глумцима, али која је ипак привукла пажњу публике.

Лажне вијести
Стефан Цветковић је слободни новинар из Беле Цркве, малог мјеста на сјевероистоку Србије, близу границе с Румунијом. Није био превише познат у јавности, осим по томе да је у неколико наврата пријављивао да му пријете. Повремено је одржавао конференције за медије на којима је представљао резултате свог рада, а недавно је испричао да су га више сати задржали на административном прелазу између Косова и Србије, наводећи да је истраживао ликвидацију српског политичара са Косова Оливера Ивановића. На једној од конференција показао је фотографију особе која је наводно била умијешана у убиство Ивановића. Сада се испоставило да је та фотографија преузета с интернета и да се на њој налази блогер-угоститељ из Ванкувера.

У тексту објављеном недуго након што је Цветковић пронађен, БИРН је објавио како их је неколико сати прије нестанка Цветковић контактирао, говорећи да има нешто важно да им каже. Договорен је сусрет у Београду, до ког због нестанка није ни дошло. Тај текст на извјестан начин дискредитује Цветковића и приказује га недовољно поузданим – новинар БИРН-а пише да му се овај повремено јављао говорећи да има „нешто“, али „често се испостављало да је то ’нешто’ заправо ’ништа’“.

Пошто су сличне информације долазиле и од других колега које су га познавале – још док није био пронађен – било је евидентно да је ријеч о, у најмању руку, необичној особи. Међутим, све то било је прилично неважно у поређењу с тим да је човјек, новинар, ма какав да је, нестао. Било је важно проширити ту информацију и извјештавати о томе, без ширења панике, нетачних конструкција и теорија завјере.

Ипак, између осталих, проширила се информација да су уз Цветковићев аутомобил пронађени крв и нека кутија, што је полиција касније демантовала. Такође, неки од медија, попут Блица и Данаса, у први план су ставили да је нестао новинар који је истраживао убиство Оливера Ивановића, што ће се ускоро претворити у својеврсну хистерију опозиционо настројених налога на друштвеним мрежама, прије свега на Твитеру: да је баш то разлог што се Цветковићу изгубио сваки траг. Јавност у Србији већ мјесецима је узнемирена Ивановићевим убиством које, чини се, није ни близу разрјешења, али Цветковићев нестанак и тај случај, у том тренутку, нису имали јасну повезаност.

Када говоримо о том првом дану, занимљив је однос таблоида који су обично службени гласници владајуће странке и који једва чекају смрт, нестанке, мистерије и афере, да их данима развлаче по насловницама и крше све могуће професионалне стандарде. Међутим, овога пута Информер, Ало и Српски телеграф Цветковићев нестанак уопште не спомињу на насловним странама од петка, 15. јуна. Игнорисање ће се касније претворити у уобичајено пренемагање и кукање над тешком судбином Србије, оличене у једној особи – Александру Вучићу, против кога се по ко зна који пут води специјални рат, а нестанак Стефана Цветковића је само дио те опште завјере.

Управо Вучић је и обавијестио јавност да је Цветковић пронађен, а са терена су дошле апсурдне информације да су и његови родитељи за то сазнали гледајући конференцију за медије.

Вучић је у више наврата рекао да службе не вјерују у Цветковићеву верзију догађаја, али је провјеравају. Додао је да ће се Цветковић дуго задржати у полицији „јер има много тога да објасни“, да није било трагова борбе, да није било крви и да је „много тога намешетно“. Није пропустио прилику да већи дио конференције претвори у обрачун са политичким противницима, вањским и унутрашњим непријатељима, инсинуирајући да исход нестанка није онакав какав су неки потајно прижељкивали. Пожалио се и да је нестанак новинара упропастио догађај за кога се спремао 45 дана: „Нажалост, уништили су нам јуче величанствен дан с отварањем фабрике Кромберг Шуберт, посету дивној породици Крстић. Још једном им се извињавам што сам био намрштен пред предивном девојчицом Дуњом и пред њеним родитељима који су добили посао у фабрици.“

Вучић је такође изјавио: „Заједно смо радили. Ми смо ноћас до касно радили сви, читали све папире, прегледали све папире, гледали шта је то што имамо. Свако од нас се трудио да уочи неку нелогичност и да видимо где можемо да тражимо.“ Остало је нејасно, по ко зна који пут, по ком основу је Вучић учествовао у стварима које уопште не спадају у опис његовог посла, попут активне улоге у истрагама.

Још једна ствар са те прес конференције је веома важна – предсједник Србије је најавио неку врсту обрачуна с лажним вијестима, што само по себи не би било спорно, кад не би постојала сасвим оправдана сумња да би то могло бити злоупотријебљено, пошто лажне вијести у пракси често долазе управо од владајућих стуктура и њима наклоњених медија. Слично је говорио и Ивица Дачић, министар вањских послова Србије, наводећи да се случај Цветковић не може посматрати као изолован и да се лажне вијести шире како би власт била дестабилизована. Зато се не треба изненадити ако сљедеће истраживање ЦИНС-а или Инсајдера буде названо лажним и стављено у контекст с информацијама о „отрованој води“ или о „отетом новинару“.

Нестао, па га пронашли, па га није било, па добио кривичну пријаву
Цветковић је, дакле, пронађен, али је јавности одмах убачен озбиљан црв сумње у тачност његових тврдњи. Број сумњи касније ће се само повећавати. На примјер, разговор у полицији у петак је, наводно, трајао неколико сати, али Цветковић се није оглашавао све до недјеље када је објавио да је стигао кући.

Тужилац у овом случају испричао је да је Цветковић у петак дао изјаву у својству грађанина, да није осумњичен, али није био упознат да је овај додатно задржан. С друге стране, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је у недјељу да је у Цветковићевим изјавама било нелогичности, да су пронађени само његови ДНК узорци, да снимци видео надзора не потврђују да је био праћен, те да је и полиграф показао да дијелови његовог исказа нису тачни, попут тврдње да у случају није учествовао нико из његовог окружења. Сасвим логично је питање – како министар зна, а тужилац не зна гдје је Цветковић?

Поводом већ устаљене праксе српских политичара да се мијешају у истраге и износе детаље о њима, па и у овом случају, огласио се Повјереник за самосталност тужилаца Горан Илић, који је рекао да је веома чудно да „јавност не обавештава јавни тужилац, већ функционери који по логици ствари и закону не би требало да имају пуна сазнања о радњама предузетим у предистражном поступку (…) Стиче се утисак да надлежни јавни тужилац има веома скромна сазнања о поступку којим руководи.“

Иако је најприје рекао да ће сачекати неко вријеме прије него се обрати јавности, Цветковић је већ у понедељак 18. јуна заказао конференцију за медије за наредни дан. Недуго затим,  БИРН је објавио да је Полицијска управа Панчево поднијела кривичну пријаву против њега, због сумње да је лажно пријавио отмицу. Истог дана, полиција му је додијелила стално обезбјеђење.

Конференција за медије је одржана у београдском Медија центру и била је веома посјећена, али није разјаснила много тога. Напротив.

Цветковић се понашао неувјервљиво, на моменте хистерично, износио је низ неважних информација и тражио међународну истрагу. Са собом је донио и капуљачу која му је, наводно, била на глави током отмице, коју није предао полицији, већ је рекао да је планира предати страним амбасадама. Хвалио је власт и институције и објаснио да се од петка до недјеље налазио на Војно-медицинској академији, гдје су га прегледавали љекари.

Све његове изјаве нису се поклапале са наводима тужилаштава из Вршца и Панчева, која тврде да је у ноћи наводне отмице Цветковић комуницирао с мајком, што је он негирао. Нису се слагале ни све његове изјаве са конференције за медије, из интервјуа датог БИРН-у и из исказа полицији. Неки од детаља које је изнио такође су били необични, попут тога да током наводног заточеништва није ни покушао да сазна шта му се дешава или да су га отмичари питали гдје жели да га оставе када су га враћали у Белу Цркву.

Тог дана се догодио још један куриозитет – тужиоци из Вршца и Панчева обратили су се јавности саопштењем, потписани именом и презименом, у коме потврђују да воде истрагу против Цветковића. Тужилаштва у Србији се готово никада не обраћају јавности на тај начин.

Поставља се питање – да ли смо сви пали на лажну вијест? И ако јесмо – на чију? Могуће да јесмо, али у овом тренутку нема довољно информација за такав закључак. Бројна питања, попут мотива за (исценирану?) отмицу, су још без одговора и ниједна од изнесених верзија догађаја се не може прихватити здраво за готово. Колико год постоји могућност да је Цветковић заиста био киднапован, толико је реално и да је све осмислио сам, али и да је у томе учествовао неко из власти. Јер оно што јесте прилично извјесно је да су случајеви Цветковић и Бабченко (руски новинар у Украјини који је недавно у сарадњи са тајном службом лажирао своје убиство), са свим нејасноћама и нелогичностима, озбиљно уздрмали повјерење у истину и новинарство, те на неки начин унапријед нарушили кредибилитет будућим сличним случајевима и дискредитовали новинаре који би могли да имају стварне проблеме са безбједношћу. За надати се да таквих случајева неће бити и да ову тезу неће бити могуће провјерити у пракси.

(Извор: Медиа центар Сарајево, илустрација: бесплатна графика с Фејсбука „Остани миран и смешкај се, јер ‘сви смо ми овде луди'“, варијација, тј. парафраза чувене реченице из романа „Алиса у земљи чуда“)

Не свиђа ми сеСвиђа ми се (Нема оцена)
Loading...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

19 − 8 =