„СЛОБОДНА ЕВРОПА“: АУТОЦЕНЗУРА ЗА НОВИНАРСТВО У ПРЊАМА

Новинарска аутоцензура доминантно је стање у медијима држава бивше Југославије, закључак је истраживања групе новинарки из пет земаља региона. Кроз 50 интервјуа са новинарима јавних, комерцијалних и непрофитних медија у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији и Косову, потврђено је да су новинари обесправљени, незаштићени и на бројне друге начине онемогућени да се баве својим послом.

„Славне пароле попут ’слободе’ и ’независности’, што су се некоћ кочиле на заставама ’седме силе’, опстају још само кроз легенде о старој слави и клате се као отужне прње на јарболу“, поетски резимира новинар Виктор Иванчић, у уводнику за публикацију „Невидљиво насиље: Приче из редакције“ која је представљена у Београду.

Зашто је овдашње новинарство тако деградирано покушала је да објасни Ниџара Ахметашевић, новинарка из Сарајева.

„Због тога што је у Босни и Херцеговини најмање 80 одсто медија под директном или индиректном контролом политичких и економских интересних група. С тим што су у Босни, као и у осталим земљама у региону, економске интересне групе везане за политичке. Тако да у БиХ у овом тренутку готово да не постоје слободни медији“, навела је Ахметашевић.

Медијска стварност, како је показало ово истраживање, данас је да већина новинара махом преживљава са минималним зарадама, да тешко остварује своја радна права али и да се по редакцијама све више запошљавају неновинари, особе које ће без критеријума професије испуњавати налоге уредника и писати све што се од њих тражи.

Генерално, каже новинарка из Београда Жарка Радоја, новинари данас раде у условима страха и дискриминације.

„Друштво у ком се новинари плаше није слободно друштво. У таквом друштву врло тешко можемо да говоримо о новинарству“, сматра Радоја.

Представљање истраживања било је и прилика да се, уз активно учешће новинарске публике, постави и питање да ли се после оваквих поражавајућих података може говорити о томе да грађани земаља Западног Балкана могу да остваре своја основна права и информишу се из штампе, са телевизије и радија.

Информисаности нема, оценила је Уна Хајдари, новинарка из Приштине, између осталог и због тога што јавни сервиси приоритет дају промоцији власти, па тако и на Радио-телевизији Косова.

„Поводом рођендана Хашима Тачија у главном дневнику РТК емитује се прилог који траје пет или шест минута. Док, на пример, важни закони о којима се гласа у косовској Скупштини и расправе о битним стварима уопште не буду поменути. Тако је и са другим значајним догађајима“, наводи Хајдари.

Београд је, након Сарајева и Подгорице, трећа станица промоције резултата истраживања стања у балканским медијима, које је финансирала Европска унија, а део је пројекта регионалне платформе за слободу медија и сигурност новинара Западног Балкана.

На новинарско питање да ли би Европска унија, јасним захтевом да је слобода медија услов за чланство, могла да утиче на земље кандидате да уреде ту област, новинарка из Скопља Биљана Секуловска рекла је да улаже наде у утицај држава зреле демократије.

„Комунистичка матрица оставила је дубоке трагове у политичкој култури у бившим југословенским републикама. Македонски медији до недавно су били покорни Николи Груевском, а сада почињу бити покорни Зорану Заеву. Култ лидера који смо имали у комунизму сада продужујемо у посткомунизму“, истакла је Секуловска.
Са друге стране, сарајевска новинарка Ниџара Ахметашевић од данашње Европске уније не очекује ништа, већ само од домаће јавности и грађана.

„Слушала сам вијести када сам јуче допутовала из Сарајева у Београд, и то је било десет минута приче о Александру Вучићу. Вјероватно се то сваки дан дешава али нисам јутрос виђела да се ико побунио због тога. Немам осећај да то смета грађанима Србије. Мислим да су нам медији тачно онакви какве заслужујемо. Ми изгледа желимо овакве медије и не желимо да уживамо слободу говора. Није овђе питање да ли смо информисани, питање је да ли има слободе говора“, закључила је Ахметашевић.

У закључцима истраживања наведено је да је велики број интервјуисаних желео да остане анониман, да је потребно јачање улоге новинарског синдиката и веће заједништво новинарских удружења, а као насушна потреба поменута је новинарска солидарност. Да је то један од кључних проблема показало је и то да је са овог догађаја у Београду, који се тиче целе професије, извештавао само један новинар.

(Извор: Радио Слободна Европа, новинар Зоран Главоњић, илистрација: pixabay)

Не свиђа ми сеСвиђа ми се (Нема оцена)
Loading...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 × three =